Uf, teško pitanje. Verovatno bismo najpre mogli da razlikujemo različite vrste subvencija.
1) Subvencije javnim servisima.
Po meni, uvek je pozitivno iz zajedničke kase finansirati (to ćemo uzeti kao definiciju subvenicije) javne ili monopolske servise, poput javnog prevoza, vodovoda, javnih medijskih servisa, školstva, zdravstva.
Ove institucije ne moraju biti profitabilne, jedini cilj je da budu što kvalitetnije i što jeftinije (oba).
Ove subvenicije su zapravo način da se poveća društvena pokretljivost.
2) Subvencije start-up-ovima
Verovatno bi bilo korisno pomagati mali biznis koji ima perspektivu pod uslovima koji su blaži od onih koje bi davale komercijalne banke. Ovaj program bi morao biti uspešan ili tolerabilno ali delimično neuspešan i naravno potpuno transparentan.
3) Subvenicije javnim preduzećima koja je teško zatvoriti.
Primer Železara, Možda je zaista tolerabilno da društvo da pomoć ovakvom preduzeću, odnosno da se odrekne koristi koju bi mogla imati od njega, samo da bi radilo. Opet: ovakovo preduzeće mora biti potpuno transparentno (svi troškovi, plate itd).
4) Subvencije poljoprivredi.
Izgleda da je pomoć poljoprivredi nešto što je standard u Evropi, a i u svetu (i pored primera Novog Zelanda). Ako je već tako, opet je isto: proces mora biti javan, kontrolisan i sa kontrolom efekata.
Da bismo o ovome mogli razgovarati, neophodjno je da postoje mehabizmi da se rad javnih preduzeća prati do detalja i da postoji metodologija praćenja efekata subvencija.
Nešto od te metode predložio sam u Kako firma doprinosi društvu