Odgovor na ovo pitanje ukljucuje dosta logike, a svakako vodi u stanje koje je neodlučeno, pošto se trenutno ministar privrede i poverenik za slobodan pristup informacijama spore oko ovog pitanja.
Najpre, Zakon o slobodnom pristupu informacijama jednostavno propisuje da su podaci iz rada javnih vlasti informacija od javnog značaja i da bi u principu trebalo da budu dostupni gradjanima koji žele da ih znaju.U zakonu se pominju ograničenja, ali se precizno ne pominje da bi ta ograničenja mogla da dodju od rešenja Komisije za zaštitu konkurencije.
Međutim, u Zakonu o zaštiti konkurencije postoji član 45. u kome piše da bi Komisija neke podatke mogla da zaštiti. Na kraju tog člana piše i da zaštićeni podaci nisu informacije od javnog značaja.
Šta bi sad to trebalo da znači?
Normalno je da postoji interes, osobito privatnih lica da se zaštite NEKI njihovi podaci. Međutim, izgleda da je u našem sistemu Komisiji dato diskreciono pravo da BILO KOJI PODATAK koji dobije u svom radu proglasi zaštićenim podatkom.
Tako u slučaju Železara, Komisija CEO UGOVOR i sve njegove priloge proglašava tajnim na zajednički zahtev ministra i stranog partnera.
To znači da ministarstvo tretira Komisiju kao organ koji može suspendovati pravo gradjana da znaju i obaraća se tom organu da to učnii. Zanimljivo je dakle da smo mi jednoj Komisiji koja ne odgovara javnosti niti oseća potrebu da šire i javno obrazlaže svoje odluke dali moć da suspenduje demokratska prava.
Kada dakle vlast hoće da radi netransparentno, dovoljno je da zatraži od Komisije da zaštiti podatke.
Međutim, na pitanje da li zbog njihovog rešenja o zaštiti podataka ministarstvo ne može da objavi podatke, Komisija odgovara da to NIJE tačno, zato što su ministarstvo i strani partner "vlasnici" informacije, i da mogu da objave ako žele.
Dalje, Komisija takodje tumači da ona može samo da posedncima informacije da imunitet od javnosti, ali ako ga oni ne žele, onda naravno mogu da objave podatke (ugovore).
Na to ministar odgovara da on to ne može da učini bez pristanka stranog partnera, jer su na neki način organ vlasti i str. partner zajedno vlasnici informacije pa bez pristanka drugog vlasnika ne može da se sa njom raspolaže, a str. partner još ima i odluku Komisije da se ti podaci ne moraju (dakle, ne NE SMEJU nego samo ne moraju) objaviti.
U tom smislu, pitanje na koje odgovaramo na Infopediji, nije sasvim precizno, NIKO DRUGI, odnosno, treći, ako ne računamo Komisiju, osim ministartsva i str. partnera i ne poseduje Ugovor, pa ga ne može ni objaviti.Komisija svojim rešenjem samo oslobađa posednike ugovora od obaveze objavljivanja, a ne zabranjuje nikom da podatke objavi. Štos je u tome da ih niko drugi nema.
Dakle u našem sistemu kada organ vlasti potpiše neki ugovor, po tumačenju ministarstva, postoje bar dve instance koje mogu da na neki način dozvole neobjavljivanje: Komisija može da kaže da se ugovor NE MORA objaviti, odnosno, da suspenduje obavezu iz Zakona o slobodnom pristupu informaicjama, a strani partner može da kaže da se NE SLAŽE da se ugovor objavi. Pošto ministratvo Ugovor tretira kao zajedničku imovinu sa stranim partnerom, ono izjavljuje da ne može da sa njom raspolaže bez njegovog pristanka.
Sa ovim tumačenjem ne slaže se Poverenik. On smatra da Komisija može da proglašava zaštićenim podatke, ali da po pravilima i tumačenjima u svetskim institucijama, na taj način ne može da suspenduje prava iz Zakona o slobodnom pristupu informacijama, jer je on LEX specijalis - viši zakon - u odnosu na Zakon o zaštiti konkurencije.
Ministarstvo tvrdi suprotno da je Zakon o zašiti konkurencije Lex specijalis u odnosu na Zakon o slobodnom pristupu informacijama.
Ugovor se ne objavljuje.
E sad, očigledno je da sistem ovde nije dobro postavljen. S jedne strane, logično je da privatna lica u privrednim poslovima mogu želeti da neki podaci budu zaštićeni. Medjuitm, Komisiji je dato pravo da BILO KOJE podatke proglasi tajnim, pa čak i ČITAVE UGOVORE. S druge strane u sistemu ne postoji obaveza vlasti da stranim partnerima skrene pažnju na to da Ugovori kje sklapa vlast i u Srbiji moraju biti javni, odnosno da oni svojom voljom ne mogu sprečiti njihovo objavljivanje (osim što mogu da traže zaštitu pojedinih podataka).jer ugovori nisu zajedničko vlasništvo organa vlasti i stranih partnera, nego dokumenti koje potpisuju organi vlasti i koji zbog toga moraju biti javni. Ovo se podrazumeva, ali može biti i precizirano članom ugovora u kome str. partner izjavljuje da je svestan da su u Srbiji ugovori javni, s tim da uopšte nije jasno da li u Ugovori ma koji preciziraju OBAVEZE strana uopšte moraju biti podaci koji se odnose na biznis PLANOVE strana. OBAVEZE moraju biti javne, a planovi i poslovni podaci str. partnera ne moraju.
I našem sistemu ovo stanje bi moglo biti pecizirano, na primer, dodavanjem ovih stavova u Zakon o slobodnom pristupu informacijama.