Kao i u turizmu, vaučer je garancija da će država isplatiti školi koja od učenika dobije vaučer određenu sumu za njegovo školovanje.
Vaučere dakle najpre dobiju roditelji učenika, a onda sa njima idu u izabranu privatnu ili državnu školu. Obim finansiranja koje škola dobija od države zavisi od toga koliko vaučera škola prikupi do učenika.
U odnosu na naš današnji sistem, u kome nema vaučera, razlika bi bila u tome što bi i privatne škole mogle delimično ili potpuno biti finansirane i na ovaj način, što sada nije slučaj.
Glavno pitanje pri uvođenju vaučera u škole je visina iznosa na vaučeru i da li je dozvoljeno da škole od učenika traže dodatna sredstva preko tog iznosa.
Sistem vaučera, prema mojim saznanjima, za sada sigurno postoji u Švedskoj. 12% dece pohađa privatne osnovne škole, a u njihovom sistemu nije dozvoljeno da se od dece traži dodatni iznos preko državne školarine.
Prema ovom članku na Wikipediji, u Evropi sistem vaučera postoji samo u Švedskoj i u nekoj meri u Irskoj (mada nije jasno u kojoj tačno formi). U svetu neki oblik sistema vaučera postoji u Čileu, Hong Kongu (samo za non-profit privatne vrtiće), Pakistanu (mali procenat dece) i SAD (mali procenat dece).
U SAD 55 miliona dece ide u školu na tradicionalan način (bez vaučera) a 250.000 dece je u sistemu vaučera. U Pakistanu, 140.000 dece je u sistemu vaučera.
Sistem vaučera je za primenu u školstvu predložio ekonomista Milton Fridman.