Vukan, brat Stefana Prvovenčanog:
Vladimir Ćorović: "Да обезбеди победу својој ствари Вукан се те године био обратио и папи молећи га да у његову земљу упути своје легате и појача надзор и утицај западне цркве. 8. јануара 1199. папа се одазвао тој молби и упутио је у Зету два своја посланика. Али шаљући их папа је своју препоруку за њих упутио у исти мах и великом жупану Стевану и женама обојице браће. Папа, према том, није тим актом показао нарочито истицање Вукана мимо владајућег брата; он је само радо прихватио прилику да појача утицај Рима у тим областима где је православље почело да узима маха. Вукан, да би стекао папино поверење, сматра и приказује долазак легата као нарочиту срећу за своју земљу и даје им пуну слободу рада. У исти мах он обавештава папу, како је у његовом суседству зло стање. "У земљи мађарског краља, т.ј. у Босни", пише он, јерес је ухватила маха, јер је сам бан Кулин са женом и сестром, удовицом кнеза Мирослава, и са многим сродницима и са више од 10.000 душа прешао у њу. Вукан не каже која је то јерес, али је вероватно да мисли на богумилство. Мађарски краљ натерао их је, да се упуте папи и да тамо прикажу своје веровање, али су се они, казује Вукан, вратили са измишљеним писмима, као да им је то папа одобрио. С тога он сад моли папу, да саветује мађарском краљу, нека их "истреби из своје државе као кукољ из шенице".
Car Dušan:
Ćorović: "Душан се специјалним посланством које је предводио Никола Бућа, которанин и царев протовестијар (благајник) обратио римском папи да га именује за капетана у борби против Турака и изразио спремност да римског папу призна за врховног поглавара хришћанске цркве. У повратку је Никола Бућа срео посланике Чешког краља који је ишао у Рим да буде крунисан за светог римско-немачког цара, који је Душану упутио писмо у коме изражава задовољство што Душан жели да призна католичку цркву за Unam Sanctam (Једину Свету) и да се још више радује што ће се у богослужењу моћи задржати словенски језик који везује два народа. Папа је пристао на те услове и упутио два посланика на челу са бискупом Петром Томом, са писмом (у коме је Душана назвао „краљем”, што се Душану није много свидело), да цара и његову породицу преведу у унијатску веру, јер цар није желео да се покатоличи већ само призна папу за врховног поглавара цркве али да остане православац. Међутим, мало пре доласка папиних посланика угарски краљ је гомилао војску на својој јужној граници и непосредно после тога извршио упад (у лето 1354), али је врло брзо био сузбијен, што од српска војске што од неке заразе која се проширила угарским табором, што је Душана натерало на размишљање јер је од папе тражио безбедност од свих католичких владара, посебно од угарског краља; ако папа није могао да спречи једног католичког владара у нападу на његове земље шта ће њему та унија? Он није унију тражио јер га је мучило неко теолошко питање већ из политичких разлога, а ако папа није могао да испуни свој део погодбе онда је унија била беспотребна. Папини посланици су стигли у лето 1355. године у Скопље где их је Душан са целом свитом дочекао, и одмах им ставио до знања да је променио мишљење у односу на прошлу годину. Наравно католички свештеници то нису добро примили и у повратку кроз угарске земље поручили краљу Лајошу да буде немилосрдан према „шизматицима”.
